Malo ljudi zna za njega, iako je jedan od najefikasnijih svetskih strelaca od početka 21. veka.
Kada neko na 496 utakmica od 2001. do 2014. postigne čak 303 gola, to bi trebalo da ovdašnji ljubitelji fudbala s ponosom ističu jer se radi o “našem čoveku”, ali – Aleksandar Đurić, rodom iz Doboja, živa legenda fudbala Singapura, zemlje u kojoj je i danas, ima takvu životnu priču kakvu nemaju mnogi, a mnogi je – i ne znaju.
Zapravo, pre nego što je postao fudbaler, a nakon brojnih klubova u Australiji (156 nastupa, 45 golova), igrao je za singapurske klubove Houm (10 mečeva – 6 golova), Gejlang junajted (126 – 97), Singarpurske vojne snage (178 – 145) i, konačo, Tampines Rovers (192 – 111) – on je bio državni prvak u kanuu i čak učesnik Olimpijskih igara 1992, kada je u tom sportu nastupao za Bosnu i Hercegovinu.
Ali, uz sve te sportske uspehe, Đurić sa sobom nosi i tešku životnu priču.
– Tražio sam nešto da nisam stalno kod kuće, jer moj otac je bio alkoholičar, po 24 sata se nije treznio. Želio sam da pobegnem iz tog okruženja, nikad nisam imao ništa, odrasli smo sirotinjski zbog njega, sve je propio. Održao me u životu sport – rekao je Đurić svojevremeno za “Blic”.
Đurića su 1991. mobilizsali nakon što je bio na prvenstvu sveta u Parizu.
– Podigli su me, bio sam zapovednik specijalne jedinice u Doboju, pa zaglavio u Vukovaru. Nisam tada video Šljivančanina, znam da je bio i on tamo. Krajem ‘91, doveo sam svoje specijalce u Vukovar. Ja sam bio sportista, naredba mi je bila da održavam red. Ali, kada sam vidio sav taj nered i paravojne formacije u tim selima oko Vukovara, to je za mene bilo nenormalno. Nisam se bojao smrti, ali došao sam s otvorenim očima. Imao sam mlade vojnike oko mene, shvatio sam da nije to rat koji ja mislim da bi trebalo biti. Želeo sam braniti narod, a ne da ubijam. Nije bilo dobro. Nisam delio ljude po religiji. Pao sam na pogrešno mesto, u pogrešno vreme, prenosi portal “Smuti”.
Ubrzo je završio i u zatvoru.
– Jedne večeri sam kao zapovednik jedinice pozvan na sastanak, trebalo je odraditi neku akciju. Te osobe su bile sve sami pijanci, nenormalne gluposti su pričali. Nisam voleo ljude koji su agresivni, bahati, koji veruju da su nedodirljivi. Ustao sam sa stolice i rekao da neću dozvoliti svojim vojnicima da ubijaju civile, ili da pljačkaju. Da ću zatvarati sve koje vidim da to rade, pucaću na vojnike koji prave nered. Nije se tim glavonjama to svidelo, dok sam došao do zapovedništva bio sam uhapšen. Uzeli su mi činove i strpali me u zatvor. Posle su odlučili da me odvedu u Doboj. Kad sam stigao, tata je rekao “sine, vreme je da ideš odavde”.
