Italija je svoju jedinu evropsku krunu osvojila 1968. uz veliku mrlju u finalu protiv Jugoslavije, ali je taj šampionat ostao upamćen po grubostima, lošem fudbalu i činjenici da je domaćin pomoću novčića protiv SSSR otišao u utakmicu za pehar. Jasno, te stvari se nerado pričaju na Apeninima, ali su Italijani želeli da na neki način izbrišu sećanja na način, kada su podržani snažnim lobijem u UEFA dobili domaćinstvo 1980.
Naime, Artemio Franki je bio predsednik UEFA uspeo je da “ukrade” tri godine ranije već viđeno domaćinstvo Švajcarcima, najavio sjajan šampionat i posetu od preko 50 000 ljudi na tribinama. Ali, kako reče Ser Aleks kako verovati narodu koji je izmislio stvari kao što je dimna zavesa?
Italija se spremala za šampionat koji će prvi put biti odigran sa osam umesto četiri ekipe. To je bila logična posledica jugoslovenskog domaćinstva gde su bila četiri tima, ali smo videli fantastičan fudbal.
Kako su se samo svi prevarili!
Naime, prvo je ukinuto polufinale, jedini put da je takav format u kome su pobednici grupa išli direktno u završnicu viđen je 1980. Koliko je bio uspešan neka posvedoči činjenica da je odmah napušten.
Uz to, igrana je nebitna utakmica za treće mesto što je samo povećalo troškove i donelo nove gubitke nesrećnim organizatorima. Inače, ovo je bio i prvi put da je domaćin direktno učestvovao, pa su se “Azuri” posle solidnih partija na Mundijalu u Argentini, spremali dve godine igrajući prijateljske mečeve.
Ali, kako to obično biva u Italiji, tri meseca pred turnir je izbio skandal. Tajming nije mogao da bude gori. U martu 1980. su restaurator Alvaro Trinka i trgovac voćem Masimo Krusijani prijavili policiji da su bili uvučeni u nameštanje utakmica i da su izgubili velike sume kladeći se na utakmice u kojima je navodno rezultat bio namešten. Tužilaštvo je već imalo svedočenje Mauricija Montezija koji je posle loma noge protiv Kaljarija, igrajući za Lacio shvatio da nema šta da izgubi. Usledile su nestvarne scene, odvođenje igrača sa lisicama posle meča pravo iz svlačionice.
Čitav skandal je dobio ime Totonero, odnosno “crno klađenje” što je bila asocijacija na “Totokalćo”, državnu sportsku prognozu. Dvojica naivaca koji su se kretali u krugovima bliskim igračima Lacija su uplaćivala velike sume na nameštene mečeve, ali ishodi nisu bili ti koji su im rečeni, kada su bili dužni veliki novac sve su prijavili policiji.
Franki je otišao sa mesta predsednika saveza, Milan i Lacio su izbačeni iz Serije A, a dosta klubova je sa penal bodovima započelo sezonu. Čovek koji osvojio prvenstvo Evrope protiv Jugoslavije, golman Riki Albertozi je bio optužen i zaradio dve sezone neigranja. Ali, najveće ime u mreži tužilaštva i policije bio je Paolo Rosi koji je u to vreme igrao za Lanerosi, odnosno današnju Vićencu. On je igrao dobro na Mundijalu, bio velika nada, do kraja života “Pablito” je poricao optužbe ali je kažnjen sa tri godine neigranja. Na kraju mu je kazna smanjena na dve, taman da stigne da Italiji donese titulu prvaka sveta u Španiji. Jednom ćemo pisati opširnije o Totoneru skandalu, tek u mračnoj atmosferi Italija je dočekala šampionat od koga je mnogo očekivala.
Umešan je bio i legendarni Antonjoni, ali su optužbe odbačene pa je legenda Fiorentine ipak mogao da pomogne timu.
Ali, ova Italija nije bila dovoljno dobra, mnogi kažu i da nije bilo svega što je pratilo prvenstvo teško da bi nešto napravili. Ono na šta je skandal uticao svakako su očajne posete u utakmicama u kojima Italijani nisu igrali, kao i ispadi engleskih huligana u Torinu gde je bio smešten njihov tim.
Recimo pobedu Čeha protiv Grka je u Rimu ispratilo 4726 duša, možete zamisliti kako su izgledali na Olimpiku koji je primao 80 000 ljudi. Italija je razdvojena od aktuelnih prvaka Čeha i vicešampiona Nemaca koji su imali slabiji tim nego četiri godine ranije u Beogradu i Zagrebu. Ali, već na San Siru protiv Španije u uvodnoj utakmici “Azure” su dočekale uvrede zbog “Totonera”. Dino Zof je izjavio da nikada nije igrao meč sa više tenzije i u pretećoj atmosferi, iako je Italija bila domaćin. Završilo se 0:0, čak su na kraju pošto su promašili nekoliko šansi, “Azuri” mogli da izgube kada je Huanito pogodio prečku iz slobodnjaka u nadoknadi. Na kraju, moglo je gore od 0:0.
U Torinu protiv Engleza za razliku od Milana, navijači su bili uz Italiju, razlog rekli smo, engleski huligani. Taj tim “Gordog Albiona” je bio loš, vratili su se na veliku scenu prvi put nakon SP u Meksiku i razočarali. Ćićo Gracijani je Marku Tardeliju omogućio da postigne jedini gol i to na domaćem terenu, stadionu Juventusa. Ali, Tardeli je potpuno isključio jedinu pravu englesku zvezdu Kigena, pa je na kraju Italijanima ostalo da posle tri boda u dve utakmice savladaju Belgijance, ako žele u finale. Taj meč je jedan od najgorih u istoriji italijanskog fudbala na velikim takmičenjima. Iako su “Crveni Đavoli” proglašavani za autsajdere, iako je bilo problema sa povredama pa su neke igrače kao De Meuva vraćali iz penzije, ekipa Gija Tajsa je posle odličnih partija protiv Španaca i Engleza stigla u poziciju da ih remi vodi u finale. Dobili su u sumornoj večeri u Rimu domaće njihovim oružjem. Bezbroj sitnih faulova, seča igre, stalno odbijanje da se pomere posle prekršaja (tada se žuti kartoni za takve stvari nisu davali) i malo-pomalo, Belgijanci su učinili Bearcotov tim nervoznim. Vanderejken je povredio Antonjonija, pa je i ono malo kreacije kod Italijana umrlo. “Azuri” su vršili pritisak na sudiju Garida, tražili penal, Bearcot je posle meča najavio da će stvar završiti na sudu, ali sve u scemu, par odbrana Fafa, jedna protiv Gracijanija, druga protiv Kauzija bile su dovoljne da održi 0:0 i odvede Belgiju u finale.
Bearcot ljut zbog izostanka finala je rivala nazvao prljavim timom, a Tajs je lakonski rekao da je on od italijanskih trenera naučio da se ovako igraju odlučujući mečevi.
Italijani su ispali bez primljenog gola, ali Belgija ih je dala tri, primila dva, domaćin samo onaj jedan. To je odlučilo, mediji su tražili glavu Bearcota, ali on je preživeo i ušao na velika vrata u istoriju par godina kasnije…
